Петар Кочић
„Ко искрено и страснољуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас!“
Петар Кочић је рођен 29. јуна 1877. године у селу Стричићи, у близини Бања Луке. Основну школу је учио у манастиру Гомионица где му је отац био игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истеран из трећег разреда, те је прешао у Београд и ту је завршио гимназију. Филозофију је учио у Бечу. Био је наставник у Скопљу и чиновник у Сарајеву, али је због учешћа у радничком штрајку протеран у Бања Луку. Уочи анексије Босне и Херцеговине, Кочић покреће лист „Отаџбина“ у Бања Луци и ствара своју политичку групу која је заговарала борбу протива Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудализма. Кочић је био омиљен у народним масама као социјални и национални револуционар, али су државни органи у њему видели противника државе, те су га често хапсили и кривично гонили. Уочи Првог светског рата на њему су примећени знаци душевног растројства, па је одведен у Београд на лечење. Преминуо је 28. августа 1916. године. У Босни су, у то време, на Кочића гледали као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде.
Био је правдољубац и истинољубац, својим животом је сведочио слободу која је идејна основа његових дела. Нажалост, слободу није дочекао. Пред смрт је записао горку истину о себи: „У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех!“
Данас многе школе носе име овог српског великана, а једна од њих је и наша школа која се још од 1950. године, са поносом зове Основна школа „Петар Кочић“.
„Ко искрено и страснољуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас!“
Петар Кочић је рођен 29. јуна 1877. године у селу Стричићи, у близини Бања Луке. Основну школу је учио у манастиру Гомионица где му је отац био игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истеран из трећег разреда, те је прешао у Београд и ту је завршио гимназију. Филозофију је учио у Бечу. Био је наставник у Скопљу и чиновник у Сарајеву, али је због учешћа у радничком штрајку протеран у Бања Луку. Уочи анексије Босне и Херцеговине, Кочић покреће лист „Отаџбина“ у Бања Луци и ствара своју политичку групу која је заговарала борбу протива Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудализма. Кочић је био омиљен у народним масама као социјални и национални револуционар, али су државни органи у њему видели противника државе, те су га често хапсили и кривично гонили. Уочи Првог светског рата на њему су примећени знаци душевног растројства, па је одведен у Београд на лечење. Преминуо је 28. августа 1916. године. У Босни су, у то време, на Кочића гледали као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде.
Био је правдољубац и истинољубац, својим животом је сведочио слободу која је идејна основа његових дела. Нажалост, слободу није дочекао. Пред смрт је записао горку истину о себи: „У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех!“
Данас многе школе носе име овог српског великана, а једна од њих је и наша школа која се још од 1950. године, са поносом зове Основна школа „Петар Кочић“.